Данас је година дана откако си отишао, а нама се чини као да је било јуче. Још увијек очекујемо да те видимо, да чујемо твој глас и осмијех који је увијек уносио радост гдје год да си био.

Нема дана да те не споменемо и да те се не сјетимо. Недостајеш у малим и великим тренуцима, на породичним окупљањима, у разговорима, у свакој успомени која нас подсјети на тебе. Остала је празнина коју нико не може испунити, јер си био посебан дио наших живота.

Тешко је прихватити да те нема, али нас тјеши љубав коју смо дијелили и успомене које носимо у срцу. Ема одраста уз приче о свом ујку, о твојој доброти, осмијеху и великом срцу. Тако ћеш живјети кроз нас и кроз све оно лијепо што си оставио иза себе.

Вољели бисмо да можемо вратити вријеме, загрлити те још једном и рећи ти колико нам значиш. Пошто то не можемо, чувамо те у нашим мислима, срцима и молитвама свакога дана.

Недостајеш нам више него што ријечи могу описати.

Андреа, Мирко и Ема.